овде..

Овде по истој земљи којом смо ходали, на истом небу са којег чупамо облак и сакривамо га у џеп плавих панталона које сам ти купио, у истој бележници у коју сам бележио све датуме када сам те видео, написао сам број пољубаца који сам ти украо, ​​а нисам забележио ниједан загрљај који сам осетио Са њим на сигурном човек не може да прежали љубав, ни број загрљаја у које је умотао недра другог сирочета, сви смо, хладно је рат који у срцу лењи, није време да ми неко превија пукотине срца које су мало ћутале.

Враћам се сваком дрхтају руку којим се нисам могао обуздати и стидео сам се и псовао сам себе јер су ми усне поплавиле као да сам јадан на столу у кафићу који су другови напустили пред рушевинама и рушевинама.

Напуштамо и одлазимо и заборављамо и машемо заставом предаје.
Као да је заборављен мирис наранџе и лимуновог цвета! Како да заборави, забога, анђеле, ловорове венце и твоје мило лице?