све моје вољене

Преклопио сам се, и није ме било брига колико сам мали, дуго нисам писао, јер ме никад не подсећаш, и то је у реду, постао сам сасвим нормалан, ја сам у држави а ти си у друга земља, био сам као уморна слика на зиду, зид је пробио Старост и умор, пробијене давне, давне године, и неколико пукотина.

Тај свет о коме знамо само смрт и усамљеност, није ме брига за број дана у којима ћу бити бесмртан, а не марим за број простора који нас обавијају, сузе ми се уливају у срце, а ја парфем са сузама, јер сам јако исцрпљен, уморан од стизања до тебе док сам без душе, моја душа није ништа друго до авион, уморан сам од боравка у сенци дрвета у коме не расте цвет, имао сам грудву у моје грло које не одлази, а промуклост ми је растворила сав глас, био сам тркач иза тебе, био си магија која никад не бледи, припадала си ми у једном тренутку... .. Немам проблема са овом ситуацијом.

Али усамљеност обавија срце, затрпавајући га у неподношљивим болом, све то и он не зна.. не зна и заборавља да зна; Његова рана ми је била подршка, имала сам све своје најмилије.