Морам да пишем вечерас

Морам да пишем вечерас.
Имати чудесну личност, особу без димензија, без крајева, без жарког сјаја, чак и јако жутог.
О томе сањам сваки дан.
То су били они чије очи остају сузе од смеха да се ја смејем.

И који не престаје да прича о глупостима, и збија ми апсолутно апсурдне шале. Знам да можда пишем о љубави на чудан начин, али необичност којом се водим учинила је ивицу понора местом са којег се може летети.

Да човек буде као стих лепоте чије се хвалоспеве не завршавају, то је срећна фатаморгана, већ живети са илузијом лаганом попут ветра набијеног хризантемама и цветовима бадема.
Много сам волео лале и хризантеме, нисам много волео руже јер сам их виђао у свим приликама, волео сам босиљак јер се не представља као букет ружа, већ се о њему бринеш као о једном од својих деца.
Можда је било штуцање.
или лоза.