Strast za ljubavlju

Ja, moj doživotni prijatelju, krunišem svoje srce cvetom badema, u četiri sata ujutru, pre izmaglice svetlosti, upalim u cvetu svog života sveću koja pali fenjere tvoga dobrog srca, posle kratkog vremena , sva mi se rebra iskrive i spavam, naslonim se na tvoju izgubljenu dusu i brzo zaspim, tu je Brine me, mirnije je nego prije, a moje oci ne dizu djetinju suzu, samo jedna suza, moja prijatelju, bilo mi je dovoljno da se oči izlije niz podzemnu rijeku beskrajnog plača, tvoja duša spava ko dijete duboko u snu pored majke.

Ništa bolje ostati ovde, živ do slomljenog tračka nade, pomalo suviše okrutan, stojim na sred puta i čekam da me pokupi voz sa torbama i ostavim sve, stojim usred voćnjaka pored na strašilo koje se jede od usamljenosti ili usred baste oduvek sam gledam u to kao da je svetlo od i do svetlosti al' me briga, izgubio sam strast za ljubavlju prijatelju , kao da necu voleti zauvek.

Znate da ljubav generiše strast koju čovek živi sa saosećanjem sa drugima, sanja da bude ljudsko biće koje grli čoveka, grli ga, grli ga i ulepšava bijedni život u svojim očnim jabučicama. Umjesto toga, na usnama naslikam besmisleni žuti osmijeh.
Umoran sam ovde mnogo, želim da volim i da se smejem.