Moram pisati večeras

Moram da pišem večeras.
Imati čudesnu osobu, osobu bez dimenzija, bez krajeva, bez žarkog sjaja, čak i jako žute.
Sanjam o tome svaki dan.
To su bili oni čije oči ostaju suze od smeha pa se ja smejem.

I koji ne prestaje da priča o glupostima, i zbija mi apsolutno apsurdne šale. Znam da možda pišem o ljubavi na čudan način, ali neobičnost kojom se vodim učinila je ivicu ponora mjestom odakle se može poletjeti.

Da bi čovjek bio poput stiha ljepote čiji se hvalospjevi ne završavaju, to je srećna fatamorgana, nego živi s iluzijom laganom poput vjetra nabijenog krizantemama i cvjetovima badema.
Mnogo sam volela tulipane i krizanteme, nisam mnogo volela ruze jer sam ih viđala u svim prilikama, volela sam bosiljak jer se ne predstavlja kao buket ruža, već se o njemu brineš kao o jednom od svojih djeca.
Možda je bilo štucanje.
ili loza.